Džimi Karter, 39. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, preminuo je 29. decembra 2024. godine u svom domu u Plejnsu u Džordžiji, u 100. godini života.

Ako postoji rečenica koja opisuje predsedništvo Džimija Kartera, to je ideja da prava moć nije definisana položajem koji ste nekada imali, već trajnim uticajem koji ostavljate iza sebe – jer neki lideri nastavljaju da oblikuju svet dugo nakon što ga napuste. Ovo osećanje savršeno odražava Karterov politički, diplomatski i humanitarni doprinos.

Doprinos miru i ljudskim pravima

Skoro dve godine pre smrti, u februaru 2023, Karter je odlučio da prekine dalje medicinsko lečenje nakon niza hospitalizacija i da preostale dane provede na palijativnoj nezi u svom domu. Njegova supruga, Rozalin Karter, s kojom je bio u braku 77 godina, preminula je 19. novembra 2023. godine u 96. godini.

Karter je bio najstariji živi američki predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Njegova smrt označila je kraj ere u američkoj politici, a Karter će ostati upamćen po svom humanitarnom radu i doprinosu miru i ljudskim pravima širom sveta.

Bio je poznat ne samo po onome što je postigao tokom svog predsedničkog mandata, već i po decenijama rada nakon toga, uključujući njegov doprinos miru, ljudskim pravima i borbi protiv siromaštva širom sveta.

Iako je bio prekaljeni političar, Karterova prava moć bila je u njegovoj posvećenosti globalnim pitanjima i ljudskim vrednostima, čime je postao simbol lidera koji nastavlja da oblikuje svet i decenijama nakon što je napustio funkciju predsednika.

Mandat pun vizija, ali i svetskih kriza

Karterove uspehe zasenila je kriza talaca u Iranu i teška ekonomska situacija u SAD, koje su dovele do njegovog teškog poraza na predsedničkim izborima 1980. godine. Karter je tokom mandata bio nepopularan predsednik, da bi posle poraza na izborima, u decenijama koje su usledile, postao omiljeni američki predsednik.

Karter, guverner Džordžije, pobedio je 1976. godine kao autsajder na preliminarnim izborima u Demokratskoj stranci. Ostvariti tu pobedu bilo je teže nego pobediti na predsedničkim izborima republikanskog predsednika Džeralda Forda. Predsednik Ford bio je opterećen aferom Votergejt zbog koje je predsednik Ričard Nikson, kome je Ford bio potpredsednik, podneo ostavku. Ford je bio predsednik samo dve godine i imao je hipoteku Niksonovog pomilovanja, čime je sprečio njegovo krivično gonjenje. Karter je uspeo da pobedi ovakvog protivnika, ali tesno. To pokazuje da nije bio najbolji kandidat demokrata, ali svakako nije bio harizmatičan. Pobeda Kartera prvi put posle 100 godina dovela je u Belu kuću predsednika sa juga zemlje.

Karter je bio najstariji živi američki predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Njegova smrt označila je kraj ere u američkoj politici, a Karter će ostati upamćen po svom humanitarnom radu i doprinosu miru i ljudskim pravima širom sveta.

Džimi Karter je na izborima obećao da će povratiti izgubljeno poverenje građana u politiku i formirati vladu „tako dobru kao što je američki narod“.

Pokušao je da promeni način vođenja politike u Vašingtonu i nije uspeo, kao ni Barak Obama, tri decenije kasnije, koji je, kao i on, kampanju u Demokratskoj stranci počeo kao autsajder. Ipak, za razliku od Obame, pokušao je nešto da promeni. Nije imao dovoljnu podršku u sopstvenoj partiji, u Kongresu i Senatu, u vojsci i CIA, a bio je neiskusan u upravljanju. Njegov mandat su pratile svetske krize. Već na početku Karterovog mandata američka privreda nije bila u dobrom stanju. Velika inflacija i visoka stopa nezaposlenosti stvorili su kriznu atmosferu u SAD, što se dodatno pogoršalo drugom naftnom krizom 1979. godine. Nije uspeo da zaustavi ekonomsku krizu, pa je 1980. godine inflacija iznosila više od deset odsto, a stopa nezaposlenosti više od sedam procenata.

Karterova vizija kao preteča „zelene agende“

Pred kraj mandata, 1979. godine, Karter je pokušao da dovede do ekonomskog i političkog zaokreta. U obraćanju naciji, on je svoje sunarodnike pozvao da okrenu leđa potrošačkom društvu i vrate se tradicionalnim američkim vrednostima. Zbog energetske krize, pozivao je Karter, građani bi trebalo da zajednički koriste jedan automobil, kao i da smanje grejanje u svojim kućama. Taj govor je bio politički kontraproduktivan. Nakon prvobitnih pohvala, govor je brzo postao simbol Karterove politike. Umesto da građane u vreme krize motiviše i da širi pozitivno raspoloženje, Karter je, kako su glasile kritike, širio defetizam i strah od propadanja, ali je ipak bio prvi predsednik koji je imao razrađenu strategiju o tome kako se postaviti prema američkoj zavisnosti od nafte. Ono o čemu je on pričao nekoliko decenija kasnije postalo je “zelena agenda”.

Karterov najveći uspeh bio je Sporazum iz Kejmp Dejvida između Izraela i Egipta 1978. godine, koji je i danas najveći spoljnopolitički uspeh na Bliskom Istoku. Nakon tajnih pregovora, egipatski predsednik Anvar al Sadat i predsednik izraelske vlade Menahem Begin potpisali su u prisustvu Kartera mirovni sporazum za koji su iste godine dobili Nobelovu nagradu za mir.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir i Sporazum iz Kejmp Dejvida

Karterov najveći uspeh bio je Sporazum iz Kejmp Dejvida između Izraela i Egipta 1978. godine, koji je i danas najveći spoljnopolitički uspeh na Bliskom Istoku. Nakon tajnih pregovora, egipatski predsednik Anvar al Sadat i predsednik izraelske vlade Menahem Begin potpisali su u prisustvu Kartera mirovni sporazum, za koji su iste godine dobili Nobelovu nagradu za mir. Ugovor između Egipta i Izraela na snazi je do danas. Karter je započeo američki angažman u Avganistanu.

On je 1980. godine objavio Karterovu doktrinu prema kojoj vlada u Vašingtonu svaki pokušaj da se region u Persijskom zalivu dovede pod stranu kontrolu vidi kao napad na vitalne interese SAD i to će sprečiti, ako bude potrebno, i vojnom silom. Nakon sovjetskog upada, u vreme Kartera započela je i obuka i naoružavanje avganistanskih mudžahedina modernim oružjem koje je kasnije korišćeno i protiv Sjedinjenih Država.

Iranska talačka kriza

Najveći Karterov neuspeh bio je upad radikalnih iranskih studenata u američku ambasadu u Teheranu i uzimanje službenika ambasade za taoce u sklopu iranske islamske revolucije, koja se dogodila u novembru 1979. godine, u kojoj je ajatolah Homeini svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija. Karter je tu akciju označio kao terorizam i naglasio da SAD nikada neće dopustiti ucenjivanje. Prvo je pokrenuo pregovore o puštanju talaca koji su završeni neuspehom. Zato je u aprilu 1980. godine dao zeleno svetlo za pokušaj oslobađanja talaca vojnom akcijom. Akcija nije uspela. Poginulo je osam Amerikanaca i jedan Iranac.

I danas svaki Amerikanac i Amerikanka pamte slike službenika američke ambasade u Teheranu s povezima preko očiju koji su, kao taoci iranskih studenata, pokazivani svetskim medijima nakon upada u ambasadu SAD u Teheranu u novembru 1979. godine. Pamti se i slika olupine američkog helikoptera i tela mrtvih američkih vojnika. Te dve slike postale su simbol Karterovog predsedničkog mandata, ali i danas karakterišu američko-iranske odnose.

Osnivač Karter Centra

Demokrate su kasnije, posle izbora 1980. godine, optuživale republikance da su tokom kampanje imali tajne kontakte sa Irancima i da su uticali da se američki taoci ne oslobode tokom izborne kampanje jer bi to bio veliki dobitak za predsednika Kartera. Da se tu nešto dešavalo, mada ove tvrdnje nikada nisu dokazane, pokazuje i činjenica da su američki taoci oslobođeni nakon 444 dana, koliko su proveli u rukama otmičara, na dan kada je zakletvu polagao Karterov naslednik, republikanski kandidat Ronald Regan. Teškom porazu Kartera na izborima doprinelo je to što je njegov protivkandidat Regan bio veoma harizmatičan. Regan je bio Tramp svog vremena jer je bio prvi američki predsednik koji je došao iz šou biznisa.

Posle poraza na izborima Karter se vratio na međunarodnu scenu. U Atlanti je osnovao Karter Centar, koji se zauzimao, često i kontroverzno, za ljudska prava u celom svetu i rešavanje konflikata. U SAD se Karter angažovao pre svega za siromašne građane, recimo kroz tzv. „Atlanta-projekat“, od kojeg su profitirale stotine hiljada ljudi u njegovoj saveznoj državi Džordžiji.

Kada se govori o Karterovoj zaostavštini, tema na kojoj je on dao ogroman doprinos svetu, ovih dana je ponovo oživljena i to tek nedelju dana od njegove smrti. Donald Tramp ga je pomenuo direktno komentarom: „Davanje Panamskog kanala Panami velika je greška, zbog koje je Karter i izgubio izbore.“

Poznanstvo sa Titom

Šta Džimija Kartera čini posebnim za prostor Zapadnog Balkana?

On je poslednji predsednik Sjedinjenih Američkih Država koji je posetio Beograd. Njegova poseta Jugoslaviji desila se u junu 1980. godine i bila je deo njegove evropske turneje. Beograd je bio važna stanica na toj turneji jer je Jugoslavija tada imala značajnu ulogu u Pokretu nesvrstanih i bila ključna tačka balansiranja između Istoka i Zapada tokom Hladnog rata. Tokom posete, Karter je obišao grob Josipa Broza Tita, s kojim se sastao 1978. godine kada je Tito posetio Vašington, i tada su razgovarali o unapređenju odnosa i međunarodnim pitanjima. Na završetku posete u Beogradu, u zajedničkom saopštenju sa tadašnjim predsednikom Predsedništva SFRJ, Cvijetinom Mijatovićem, istaknuto je: „Održani su srdačni i konstruktivni razgovori u atmosferi međusobnog poštovanja, razumevanja, iskrenosti i prijateljstva.“

Karterova poseta je dodatno učvrstila odnose između Sjedinjenih Američkih Država i Jugoslavije, potvrđujući zajedničku posvećenost miru i stabilnosti u regionu. I danas, 44 godine kasnije, upamćena je kao veoma bitan događaj, a posebno se pominje u danima kada Srbija i Sjedinjene Američke Države potpisuju sporazum o strateškom dijalogu, koji ima cilj da unapredi odnose dve države. U eventualnim nagoveštajima da Beograd poseti novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp, podseća se da je prošlo više od četiri decenije od dolaska prvog čoveka najmoćnije države sveta.

Angažovanje u BiH

Jedna od misija bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera bio je dolazak u Bosnu i Hercegovinu u decembru 1994. godine. Na Palama se susreo sa liderom bosanskih Srba Radovanom Karadžićem. Njegov dolazak rezultirao je potpisivanjem četvoromesečnog prekida vatre i saglasnošću bosanskih Srba da nastave pregovore o miru. Od njih je, međutim, tražio da odmah potpišu mirovni plan, pa su dometi Karterove misije diskutabilni. Dolazak Kartera bio je pokušaj Karadžića da istisne Miloševića i da se neposredno uključi u pregovore. Đinđić je otputovao u Moskvu sa porukom sa Pala, a potom je u Beograd i na Pale došao bivši ruski premijer Jegor Gajdar kao izaslanik ruskog predsednika Jeljcina, koji je bosanskim Srbima doneo skoro identičnu ponudu kao Karter.

I danas svaki Amerikanac i Amerikanka pamte slike službenika američke ambasade u Teheranu s povezima preko očiju koji su, kao taoci iranskih studenata, pokazivani svetskim medijima nakon upada u ambasadu SAD u Teheranu u novembru 1979. godine. Pamti se i slika olupine američkog helikoptera i tela mrtvih američkih vojnika. Te dve slike postale su simbol Karterovog predsedničkog mandata, ali i danas karakterišu američko-iranske odnose.

Trampove optužbe

Kada se govori o Karterovoj zaostavštini, tema na kojoj je on dao ogroman doprinos svetu, ovih dana je ponovo oživljena i to tek nedelju dana od njegove smrti. Donald Tramp ga je pomenuo direktno komentarom: „Davanje Panamskog kanala Panami velika je greška, zbog koje je Karter i izgubio izbore.“ Karter je zaista 1980. godine pretrpeo jedan od najubedljivijih poraza u novijoj istoriji američkih predsedničkih izbora i te izborne godine se zaista loše kotirao u istraživanjima javnog mnjenja.

Karterov poraz na izborima nije izbrisao njegov značaj na međunarodnoj sceni, jer su mnogi njegovi potezi, poput vraćanja Panamskog kanala, ocenjeni kao vizionarski u dugoročnom smislu, uprkos kontroverzama koje su ih tada pratile. Ova debata, sada ponovo aktuelna, ne govori samo o prošlim političkim odlukama, već i o sukobu dveju različitih vizija američke uloge u svetu – one koje simbolizuje Karterova diplomatija i one koju zastupa Trampova politika.

Istorijski ugovor o Panamskom kanalu

Predsednik Džimi Karter je 7. septembra 1977. godine, zajedno s panamskim liderom Omarom Torihosom, potpisao sporazume poznate kao Torihos-Karter sporazumi. Ovi sporazumi su predviđali postepeno prenošenje kontrole nad Panamskim kanalom sa Sjedinjenih Američkih Država na Panamu, uz očuvanje neutralnosti kanala. Proces prenosa kontrole trajao je 22 godine, tokom kojih su SAD postepeno smanjivale svoje prisustvo i upravljanje kanalom. Ključni trenutak dogodio se 31. decembra 1999. godine, kada je Panama preuzela punu kontrolu nad kanalom, čime je završen proces započet sporazumima iz 1977. godine.

Ovi sporazumi su bili predmet intenzivnih debata u SAD-u, s obzirom na strateški i ekonomski značaj kanala. Ipak, Karter je smatrao da je predaja kanala Panami ispravan potez za unapređenje odnosa s Latinskom Amerikom i očuvanje dugoročne stabilnosti u regionu.

Za razliku od tih godina, 2025. je otpočela sa kontroverzama i pitanjima suvereniteta plovnog puta i nedoumicama šta će biti sa Panamskim kanalom, koji je ključna tačka globalne trgovine.

Autor: IPESE Research Team
Autor naslovne fotografije: National Historical Park Georgia