I DEO

Kako funkcioniše izborni sistem u SAD

Američki predsednički izbori najiščekivaniji su politički događaj godine, ne samo u Sjedinjenim Državama, već širom planete. To nije čudno ako se ima u vidu će 5. novembra 2024. biti odlučeno ko će u naredne četiri godine voditi najmoćniju zemlju sveta – državu sa najvećim političkim uticajem, najjačom ekonomijom i najvećim nuklearnim arsenalom na planeti. 

Međutim, iako gotovo da nema osobe koja ne prati ovo glasanje i već nema mišljenje o njemu, način na koji SAD biraju šefa države i parlament jedinstven je i zbunjuje mnoge. Upravo zbog toga, Institut za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope (IPESE) pripremio je VODIČ ZA AMERIČKE IZBORE. 

Glasači u SAD na predsedničkim izborima ne biraju šefa Bele kuće direktno, već to rade posredno – tako što biraju elektore u svojim saveznim državama, a oni zatim na Elektorskom koledžu biraju predsednika

U serijalu tekstova objasnićemo zašto je sistem glasanja u SAD drugačiji od većine demokratskih zemalja, kako se bira predsednik, a kako članovi Senata i Predstavničkog doma kongresa, ko ima kakva ovlašćenja, šta su to prajmeris, zašto postoje samo dve velike partije, šta su to plave, šta crvene, a šta kolebljive države, ko može biti kandidat za koju funkciju, kako se kandidati finansiraju, koje su teme najvažnije glasačima…

Ideje prosvetiteljsva

Sjedinjene Američke Države smatraju se prvom modernom, ustavnom demokratijom. Rođene u pobuni 13 kolonija protiv engleskih vlasti, one su već Deklaracijom nezavisnosti od 4. jula 1776. odbacile monarhiju i aristokratiju, a nakon pobede u Američkom ratu za nezavisnost počelo je uspostavljanje novog sistema vlasti.

Inspirisani idejama prosvetiteljstva, raširenim po Evropi, osnivači nove države nisu imali priručnik za stvaranje ustavne republike jer, jednostavno, takvih država u tom trenutku još nije bilo.

Iako je od početka cilj bio podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, bilo je mnogo rasprava o tome kako bi ta podela zaista trebalo da izgleda. Na Ustavotvornoj skupštini u Filadelfiji od 25. maja do 17. septembra 1787. raspravljalo se o organizaciji Senata i Predstavničkog doma, da li bi izvršnu vlast trebalo dati jednoj osobi ili tročlanom telu, trajanju mandata, direktnim izborima…

„Na Ustavotvornoj skupštini Aleksandar Hamilton predložio je da se predsednik i senatori biraju za doživotne funkcije. Skupština nije prihvatila ovu ideju, ali ni ideju o direktnim izborima, osim u slučaju Predstavničkog doma. Ustavom je odlučeno da senatore biraju poslanici saveznih država, predsednika elektori koje izaberu poslanici saveznih država, a Vrhovni sud je postavljao predsednik“, naveo je Hauard Zin u „Narodnoj istoriji SAD“.

Elektorski koledž

Upravo elektori su nešto što čini izbor američkog predsednika jedinstvenim u svetu. Glasači u SAD na predsedničkim izborima ne biraju šefa Bele kuće direktno, već to rade posredno – tako što biraju elektore u svojim saveznim državama, a oni zatim na Elektorskom koledžu biraju predsednika.

Razlog za to leži upravo u Ustavotvornoj skupštini i jedinstvenim političkim prilikama tog doba. Kako je predsednik, uz potpredsednika, jedini funkcioner u Americi koji se bira na nivou SAD, a ne pojedinačnih saveznih država, dugo se raspravljalo o tome kako ga birati. Bilo je mnogo onih, posebno na severu, koji su se zalagali za direktne izbore. Međutim, protivljenje tome bilo je ogromno, a smatrano je i opasnim – neki su mislili da nisu svi glasači dovoljno informisani da izaberu šefa države, na jugu su verovali da bi to favorizovalo severne, gušće naseljene države, treći su smatrali da se time potkopava ideja federalizma… Bilo je i ideja da Kongres bira predsednika, što je odgovaralo južnim državama, ali je odbačeno jer onda zakonodavna i izvršna vlast ne bi bile odvojene, kao i ideja da guverneri država odluče ko će biti na čelu države. Elektori su predstavljali kompromis.

U početku su oni glasali za predsednika, a drugorangirani kandidat bi postajao potpredsednik. Međutim, posle izbora 1800. godine, kada je bilo nerešeno, pa je pobednik odlučen u Predstavničkom domu posle 36 ciklusa glasanja, sistem je malo promenjen. Od tada elektori daju po jedan glas za predsednika i potpredsednika.

Elektora ima 538, što je zbir kongresmena i senatora uz tri dodata elektora iz Distrikta Kolumbije. Oni su u početku birani u parlamentima saveznih država, od 1836. o njima se odlučuje na biračkim mestima, po pravilima tih država. U nekima od njih, uz ime predsedničkog kandidata, stoji i ime elektora, ali to nije obavezno. U svim saveznim državama osim Mejna i Nebraske predsednički kandidat koji pobedi, dobija sve elektore iz te države.

Iako ovaj sistem mnogi smatraju zastarelim i problematičnim zato što kandidat sa više glasova na nivou države može da dobije manje elektorskih glasova, to se u istoriji SAD, gde se glasa na svake četiri godine od 1792, desilo samo pet puta. Na vlast su sa manjim brojem glasova, ali više elektora došli Džon Kvinsi Adams 1824, Ruteford Hejz 1876, Bendžamin Harison 1888, Džordž Buš mlađi 2000. i Donald Tramp 2016.

Kada je reč o Elektorskom koledžu neobično je to što, iako se na glasačkim listićama u mnogim državama nalaze samo imena predsedničkih kandidata, elektori mogu da odluče da ne glasaju za njih. Takvih „nevernih elektora“, kako ih nazivaju, bilo je nešto više od 150 kroz istoriju.

Uslovi za izbor

Američki predsednik, koji je ujedno šef države, šef vlade i vrhovni zapovednik vojske i ratne mornarice, bira se na svake četiri godine, a od 1848. na glasačka mesta se izlazi „prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru“. Koji su osnovni uslovi da neko može da bude izabran za predsednika određenoj je još Ustavom:

Na vlast su sa manjim brojem glasova, ali više elektora došli Džon Kvinsi Adams 1824, Ruteford Hejz 1876, Bendžamin Harison 1888, Džordž Buš mlađi 2000. i Donald Tramp 2016.

„Nijedna osoba koja nije rođeni državljanin SAD ili nije državljanin SAD u vreme donošenja ovog Ustava ne može da bude birana na funkciju predsednika; niko ne može da bude biran za tu funkciju ako nije napunio 35 godina i 14 godina nije bio stanovnik SAD.“

Glasanje za kongres

Na jesen se u SAD ne glasa samo za predsednika, već i za parlament. Biraju se svi članovi Predstavničkog doma Kongresa, koji ima 435 kongresmena, i trećina od 100 članova Senata.

Mandat kongresmena iz donjeg doma parlamenta traje dve godine, a uslovi da neko bude izabran su da ima najmanje 25 godina starosti, da je državljanin SAD bar sedam godina i da je stanovnik savezne države koju predstavlja. Članovi Predstavničkog doma se još od Ustavotvorne skupštine biraju na direktnim izborima. U Predstavničkom domu svaka američka država ima broj kongresmena određen prema broju stanovnika. Najmanje ih imaju države kao što su Aljaska, Severna Dakota i Vermont sa po jednim kongresmenom, a najviše ih ima Kalifornija – 52. 

Kada je reč o gornjem domu parlamenta, senatori se biraju direktno tek od 1914. godine, pre toga su ih delegirale savezne države. Mandat senatora traje šest godina, a svaka država ima isti broj njih – po dva.

Autor: IPESE Research Team