U ponedeljak, 13. januara, devet ukrajinskih dronova poletelo je prema Krasnodaru, gradu na jugu Rusije, blizu obale Crnog mora. Njihova meta bila je kompresorska stanica na trasi Turskog toka, jedinog preostalog cevovoda kojim ruski gas i dalje stiže do evropskih kupaca. Ruski PVO sistemi uspeli su da obore svih devet letelica pre nego što su mogle da naprave veću štetu, ali poruka koju je Kijev poslao, u svetskim prestonicama je primljena bez greške: Energetska međuzavisnost koja je povezivala i zbližavala Evropu i Rusiju još od Hladnog rata do danas, više ne postoji i biće učinjeno sve da se ne obnovi.

Udar na poslednji rusko-evropski gasovod simbolično je došao tačno nedelju dana pre nego što će Donald Tramp po drugi put preuzeti upravljanje Sjedinjenim Američkim Državama. Svet koji je kao predsednik ostavio 20. januara 2021. godine i ovaj u koji se vratio tačno četiri godine kasnije, skoro da ni ne liče jedan na drugi. Dok je Tramp igrao golf u Mar-a-Lagu, Putin je započeo rat sa Ukrajinom, Izrael je krenuo u neprestano bombardovanje Gaze, evropske cene struje su eksplodirale, baš kao i gasovod Severni tok 2. Cene gasa dostigle su nikad viđene nivoe, a od četiri ruska cevovoda koji su donedavno grejali Evropu i pogonili njene fabrike, u funkciji danas ostaje samo jedan – Turski tok koji prolazi kroz Srbiju. Da je ruska protivvazdušna odbrana ovih dana bila manje efikasna, ne bi ostao ni taj jedan.

Evropa je za Trampovog izbivanja iz Bele kuće uspela u onome što se smatralo nemogućim – da se skoro sasvim oslobodi zavisnosti od ruskog gasa, plaćajući pritom visoku cenu za zamenski LNG, koji nabavlja uglavnom od američkih dobavljača.

Sankcije na rusku naftu (takozvani “price cap”) koje je predvodio Bajden oborile su prihode Gasproma, a pred sam odlazak iz predsedničke fotelje bivši predsednik je Trampu kao nezgodan poklon ostavio nove sankcije Gaspromnjeftu koje između ostalog pogađaju i Naftnu industriju Srbije. Putin je od čoveka koga šefovi vodećih država kolektivno čekaju čekaju za slikanje dospeo do čoveka koji nije video Zapadnu Evropu od juna 2021. – bezmalo onoliko dugo koliko Tramp nije bio predsednik.

Američka privreda nastavila je svoj forsirani marš, ostavivši Evropsku uniju u prašini zaostajanja koju je u svom izveštaju najpreciznije opisao Mario Dragi.

Globalna inflacija je došla i prošla, pandemija se završila, a svet je zahvatio desni talas čija su kulminacija izvesni dolazak Fridriha Merca u Nemačkoj i već završeni dolazak samog Trampa u Americi.

Možda jedina konstanta dva mandata novog-starog predsednika SAD jeste Kina.

Trampov glavni geopolitički protivnik nastavio je svoj brzi politički, tehnološki i ekonomski uspon, uprkos domaćim problemima izazvanim niskom potrošnjom stanovništva i krahom u sektoru nekretnina. Spolja gledano, međutim, Peking ne posustaje. Zapadna izolacija Rusije samo je ojačala uticaj Si Đinpinga na koga je Moskva odavno prinuđena da se oslanja i za izvoz svojih energenata i za uvoz svih sankcionisanih proizvoda.

Meka sila spakovana u kofere juana nastavila je da preplavljuje afrički kontinent, dok bliže svojim obalama Peking sve slobodnije pokazuje vojne aspiracije podižući vojne baze u Južnom kineskom moru i šireći flotu.

Globalna ekspanzija kineskog uticaja nastavljena je i u Evropi, kako kroz sve ozbiljnije prisustvo u auto-sektoru tako i kroz investicije na takozvanom Putu svile, gde je jedna od ključnih tačaka upravo Srbija u kojoj je Kina između dva Trampova mandata pojedinačno postala najznačajniji investitor, uloživši 3,38 milijarde evra samo u poslednje tri godine.

Bajden je nastavio Trampovu politiku suzbijanja kineske ekonomije sankcijama i carinama i to je još jedna neprekinuta politička linija, sada podebljana evropskim pridruživanjem ovakvim merama.

Koliki nemir unosi očekivanje drugog Trampovog dolaska, vidi se po užurbanom prestrojavanju u poslednjim danima na svim meridijanima. Od brzopoteznog uspostavljanja primirja na Bliskom Istoku posle samo jedne posete Trampovog izaslanika Izraelu, preko potpunog zaokreta Fejsbukove politike moderiranja sadržaja tako da sada odražava Trampov, a ne Bajdenov ideološki pravac, pa sve do ubrzanih pokušaja i ruske i ukrajinske strane da zauzmu što više teritorije pre nego što Tramp preuzme vođstvo u Americi i nastojanja Zelenskog da i fizički odseče Evropu od dotoka ruskog gasa, jasno je da se novi američki predsednik svuda ozbiljno shvata.

Tako je i u Srbiji gde su administrativne prepreke za novi “Trump” hotel u Beogradu na mestu bivšeg Generalštaba ubrzano raščišćene posle njegovog izbora, i gde su svi pogledi sada usmereni na predstojeću odluku nove administracije po pitanju sankcija uvedenih Gaspromu.

Pitanje energetike za čitav evropski kontinent pa i za Srbiju ostaje najvažnije.

Pre četiri godine na TTF-u, vodećem evropskom tržištu plavog energenta, jedan megavatsat gasa koštao je oko 20 evra. Godinu dana kasnije, pred rusku invaziju cena je eksplodirala na 90 evra, da bi pošto su krenula neprijateljstva gas na svom vrhuncu dostigao vrednost od prethodno nezamislivih 240 evra po megavatsatu. Iako je cena od tada pala, gas, koji ostaje nezamenljiv kako u industriji tako i u domaćinstvima, danas se prodaje po 47 evra, što je i dalje duplo skuplje od uobičajenih cena u prethodnoj deceniji.

Slična stvar je i sa cenama električne energije koje takođe ostaju znatno više nego pre energetskog šoka.

Sve ovo je, uz ostale faktore, uticalo i na anemičan privredni rast evropskih zemalja u periodu od pandemije do danas, a situaciji nije pomogla ni politička potreba za napuštanjem jeftinijeg gasa iz Rusije i iznuđenim prelaskom na skupi tečni gas koji se najviše nabavlja iz SAD. Situaciju su dodatno otežale i odluke pojedinih zemalja poput Nemačke koja je ugasila nuklearna postrojenja kao deo napora da se pređe na “zelene” izvore energije. Rezultat takve politike u sred energetske krize u velikoj meri je bio dalji pritisak na cene i ekološki kontraproduktivno, ali neizbežno okretanje fosilnim izvorima, uključujući ugalj.

EU danas ima 19 terminala za prihvat tečnog prirodnog gasa, među kojima su Srbiji najbliži hrvatski terminal u Omišlju i grčki Aleksandropolis. Izgradnjom gasnog interkonektora sa Bugarskom Srbija je po prvi put diversifikovala svoje gasne izvore, sklopivši ugovore koji joj omogućavaju zakup određenih LNG kapaciteta iz Aleksandropolisa, kao i pristup TANAP-u, gasovodu koji kreće iz Azerbejdžana. Pa ipak, količine dostupne preko ovih izvora mogu da pokriju tek manji deo srpskih potreba, tako da zemlja suštinski ostaje zavisna od ruskog gasa.

EU je sa svoje strane uspela da drastično smanji svoje oslanjanje na Rusiju, smanjivši količinu gasa koju troši (redukcija potrošnje od 15 odsto u odnosu na pretkrizni nivo je zacrtani cilj do marta ove godine) – čemu su pomogle relativno blage zime i, uz izvesnu ironiju, slabiji privredni rast. Na samom početku 2021. EU je uvozila 6.690 miliona kubnih metara gasa nedeljno, a sada uvozi 5.545.

Još važnije od toga, upotreba LNG-a je udvostručena i sada čini oko 40 odsto potrošnje. Glavni beneficijar su bile SAD, koje su više nego udvostručile svoje isporuke tečnog gasa Evropi, sa 5.945 miliona kubnih metara u poslednjem tromesečju 2021. na 12.691 miliona u prošlom kvartalu, prema podacima koje agregira Bruegel.

Ruske isporuke su u međuvremenu sasečene sa preko 41 milijarde kubnih metara na samo 14 na kvartalnom nivou, od čega više od trećine čini ruski tečni gas.

Do početka ove godine iz Rusije je u EU gas stizao preko Ukrajine i preko Srbije (Turski tok), ali pošto je Kijev odbio da produži ugovor sa Rusijom, od 1. januara ove godine jedina preostala trasa je Turski tok, kojim se pumpaju rekordne količine od 4,5 milijarde kubika u poslednjem kvartalu 2024. godine. Ovim gasom se posle Srbije, u EU snabdevaju još Mađarska i Slovačka. Ipak, ova ruta predstavlja tek mali deo ranijih isporuka gasa sa istoka.

Situaciju u Srbiji tokom energetske krize dodatno su otežali domaći problemi, koji su kulminirali kvarom TENT-a i posledično veoma visokim troškovima uvoza struje u vreme najviših cena u istoriji. Stanje ni do danas nije u potpunosti prevaziđeno, uz nove kvarove manjeg intenziteta i u ovoj zimskoj sezoni, ali je EPS finansijski rešio probleme uzastopnim poskupljenjima, što se opet negativno odrazilo i na životni standard stanovništva i na konkurentnost srpske privrede.

U zaključku, jasno je da Tramp preuzima vođenje SAD u jednom daleko podeljenijem svetu, u kojem su njegove ideje ekonomskog protekcionizma i socijalnog konzervativizma znatno šire prihvaćene nego pre četiri godine, i to kako od partnera tako i od konkurenata Sjedinjenih Država. Evropa je iscrpljena četvorogodišnjom borbom sa pandemijom, inflacijom, migrantskom krizom i finansiranjem ukrajinske odbrane, energetski znatno više zavisna od Amerike i politički, a i fizički onemogućena da u kratkom roku obnovi stare, jeftine izvore energenata iz Rusije. U srednjem roku, nakon prekida vojnih dejstava, međutim, razumno je očekivati ponovno uspostavljanje gasnih i naftnih veza koje su sada prekinute uprkos trenutnoj rešenosti Kijeva da ih po svaku cenu prekine.

Amerika se ekonomski dodatno udaljila od Evrope, ojačala svoju dominaciju, ali i upalila crvene lampice na Starom kontinentu gde se sve češće pominje potreba za nezavisnijom politikom kako u pogledu ekonomije tako i bezbednosti.

Konfrontacija sa Kinom ulazi u novu direktniju fazu, koja za sada ostaje u okvirima sve većeg privrednog protekcionizma, implicitno priznajući da tehnološko i ideološko preimućstvo Zapada više nije dovoljno snažno da održi dosadašnju ravnotežu snaga. Nakon okončavanja aktuelnih ratova, može se očekivati da će novi predsednik SAD daleko slobodnije koristiti političku snagu svoje države za ostvarenje njenih ekonomskih interesa i to kako u odnosu sa protivnicima tako i sa partnerima – odrednice koje mogu postati fluidnije nego što su danas. Odnos sa Kinom usmeravaće diskurs globalne politike u narednim godinama, a što taj diskurs bude oštriji to će male zemlje češće morati da se opredeljuju, uz sve posledice koje takva opredeljivanja nose sa sobom.

U tom smislu, za zemlje poput Srbije od strateške je važnosti da na svaki način jačaju sopstvenu energetsku i prehrambenu nezavisnost, domaću privredu i ljudski kapital, kao i veze sa neposrednim okruženjem, kako bi smanjile izloženost spoljnim, globalnim šokovima koji se u turbulentnom vremenu promene odnosa velikih sila svakako moraju očekivati.

Autor teksta: IPESE Research Team
Naslovna slika: Reuters