Bez prevelike želje za paranojom ili pesimizmom možemo izjaviti da smo svedoci velikog preokreta u Sahelu. Ovaj preokret je politički, sa šest državnih udara u zapadnoj Africi od 2020. godine, od kojih je poslednji svrgnuo predsednika Mohameda Bazuma u ​​Nigeru. Preokret je i bezbednosni, o čemu svedoči sukob na relaciji Sever-Jug u Maliju, i diplomatski, proterivanjem diplomata, preokretom saveza, pogoršanjem odnosa sa Ekonomskom zajednicom zapadnoafričkih država (ECOVAS) i zabranom međunarodnih organizacija. Na kraju krajeva, to je demografski preokret – predviđa se da će se stanovništvo regiona povećati sa 84 miliona na 196 miliona do 2050. godine – i klimatski, o čemu svedoči širenje Sahare, čija se površina povećala za 10% u jednom veku na preko 9,2 miliona km2.

Zemlje na severnoj obali Sredozemnog mora ne mogu dugo ignorisati ovaj razvoj događaja. Izazovi sa kojima se suočavaju u velikoj meri su rezultat nasleđa kolonijalizma, postkolonijalizma, autoritarnih političkih sistema, korupcije i preovlađivanja stava superiornosti „prvog sveta“ prema zemljama juga, što je sve dovelo do otuđenja vlada i njihovih naroda.

Učinjene su mnoge greške: od jednostavnog prenosa modela upravljanja koji nisu prilagođeni lokalnom kontekstu, preko neslušanja i potcenjivanja potrebe ljudi za dostojanstvom, do birokratskog i neefikasnog uključivanja međunarodnih organizacija i prihvatanja da politički, diplomatski i bezbednosni praznini popunjavaju autoritarni režimi.

Politički preokreti rezultat su nasleđa kolonijalizma, postkolonijalizma, autoritarnih političkih sistema I korupcije.

Bezbednosni propusti takođe imaju svoje korene u nepoverenju između zajednica sa različitim jezicima, istorijama i tradicijama; u vekovnim sukobima između starosedelačkih i nomadskih zajednica; ne obazirući se na potrebe i težnje ljudi u severnom Sahelu; i konačno, u neregulisanoj eksploataciji prirodnih i mineralnih resursa koji ugrožavaju tradicionalni način života. Lista ne bi bila potpuna ako bismo izostavili pristrasnost međunarodne zajednice prema određenim zemljama u odnosu na druge, što se s pravom naziva „dvostruki standardi“.

Ono sto imamo na kraju je da se demokratija povlači, a nasilje tinja. Zapadni model vrednosti i društva odbacuje se u ime nezavršenog procesa dekolonizacije. Strukture stvorene kolonijalizmom preklapale su se sa lokalnim identitetima i tradicijama upravljanja koje su de facto ostale autonomne i suprotne onima modernih država. Prema zapadnim zemljama, ponovljene, iznenadne i neustavne promene vlasti odražavaju krhkost političkih sistema. Ali da li su to zaista slabosti? Da li smo zapravo suočeni sa dinamikom alternacije koja je normalan način polarizacije između „onih koji imaju i onih koji nemaju“, ili otelotvorenje regionalnih razlika?

Trenutno – ali još koliko– Čad deluje kao barijera koja sprečava da se sahelsko bure baruta zapali od Atlantika do Crvenog mora u Africi. Čitav region Sahare i Sahela mogao bi da postane prostor za novu međunarodnu geopolitiku, oslobađajući sve tenzije koje proizilaze iz nesputanog i instrumentalizovanog multipolarizma.

Demokratija se povlači, a nasilje tinja.

Ovo se može odigrati u nekoliko scenarija:

Scenario 1: U najboljem slučaju, formiranje zone od 3 miliona kvadratnih kilometara (10 puta veće od Italije) prepuštene institucionalizovanom nasilnom haosu, unutar kojeg države, vođe oružanih grupa, džihadisti i razni trgovci (droga, migranti, zlato, itd.) će ili deliti ili osporiti prostore, trgovačke puteve i putarine u sukobu niskog intenziteta.

Scenario 2: Pojava dugačkog pojasa koji se graniči sa severnim Sahelom, i koji se proteže od Malija do Čada, a u kojoj će pobunjenici i marginalizovane zajednice isključene iz političkog života i dijaloga potvrditi svoj autoritet i solidarnost dok će ugroziti stanovništvo na jugu.

Scenario 3: Iskorištavanje haotične situacije, uspon kalifata koji možda ne nosi to ime, ali se uspostavlja u severnom Sahelu pre nego što ponovo pokrene napredovanje ka jugu.

U svakom slučaju, neafričke autoritarne države koje su nam strateški konkurenti znaće kako da iskoriste ovaj haos u svoju korist. Tradicionalne metode prevencije sukoba ili upravljanja krizama ne uspevaju u Sahelu. Uobičajene moći „čuvara“ postepeno se povlače zbog nemogućnosti da se njihov glas čuje i da proizvede efekte. Pokušaji drugih bilateralnih aktera, posebno u oblasti kontrole migratornih tokova, graniče se sa idejom da se „kašičicom” pokuša isprazniti Mediteran.

Čitav region Sahare i Sahela mogao bi da postane prostor za novu međunarodnu geopolitiku. 

Međunarodne organizacije se takođe suočavaju sa neefikasnošću svojih politika: povlačenjem i kritikom organizacije Ujedinjenih nacija, ograničenjima politike razvojne pomoći i preostalim poteškoćama u koordinaciji velikih donatora. Nedostatak znanja o lokalnim realnostima, njihovoj raznolikosti i specifičnosti je najznačajnija prepreka uspostavljanju konstruktivnih odnosa sa stanovništvom u severnom Sahelu.

Sektorski pristup pitanjima Sahela pokazao se neefikasnim, bilo da se prvenstveno fokusiraju na bezbednosnu dimenziju, pokušavaju da utiču na migracione tokove, ograničavaju akcije na vojne operacije u okviru međunarodnih intervencija ili se koncentrišu isključivo na humanitarne aspekte.

Fokusiranje isključivo na vojni pristup bez uspostavljanja političkog okvira koji promoviše društveno-ekonomski razvoj i, u idealnom slučaju, decentralizaciju, služi samo jačanju snaga bezbednosti i vojski uključenih zemalja na račun civilnog stanovništva. Iako ovaj pristup može doprineti taktičkim pobedama u borbi protiv terorizma, on ne može garantovati potpunu pobedu ako nije stekao poverenje stanovništva.

Ideja da bi, uslovno rečeno, moćnik bio jedina garancija protiv „somalizacije“ zemalja regiona pokazala se pogrešnom. Oslanjanje na autokrate i vojsku u rešavanju složenih društvenih problema uz zatvaranje očiju pred nepoštovanjem osnovnih principa zapadnih društava nije dalo opipljive rezultate.

Međunarodne organizacije se suočavaju sa neefikasnošću svog delovanja u nedostatku  znanja o specifičnostima političke situacije.

Obećanja o pravdi, demokratiji i razvoju od strane zapadnih država nisu dovela do opipljivih koristi za stanovništvo. Nedovoljno se razmatraju sledeća pitanja: potreba za dostojanstvom kako stanovništva, tako i njihovih lidera; frustracija različitih naroda nedostatkom modernizacije u njihovim zemljama i kontrast između ulaganja u infrastrukturu i nedostatka pristupa vodi, struji, školama i osnovnim zdravstvenim uslugama. Rešavanje ovih faktora je ključno za izgradnju poverenja i uspostavljanje odnosa sa zajednicama, koji su ključni za rešavanje kriza. Ovo je očigledno izazovnije od uobičajenih transakcijskih interakcija sa milicijama ili autoritarnim rukovodiocima.

Rešavanje pitanja osnovnih ljudskih prava je ključno za izgradnju poverenja i uspostavljanje odnosa sa zajednicama, koji su ključni za rešavanje kriza u Africi.

Do sada su strategije koje su imale za cilj da budu sveobuhvatnije nastojale da kombinuju i koordiniraju dimenzije odbrane, razvoja i diplomatije (3D). Očigledno je da ove dobre namere nisu bile uspešne, uglavnom zato što ovoj strategiji nedostaje suštinska dimenzija: posredovanje sa zajednicama.

Danas nema drugih opcija osim razmatranja novih pristupa za regulisanje tenzija u Sahelu. Više nije dovoljno tražiti rešenja samo sa pogođenim državama, već razmišljati zajedno sa lokalnim, a ponekad čak i prekograničnim, zajednicama koje su često prepuštene same sebi.

Autor analize:

Maria Nicoletta Gaida

Član savetodavnog odbora IPESE

O autoru:

Predsednica nevladine organizacije Ara Pacis Initiatives for Peace, aktivni učesnik posredovanja u Sahelu, za dobrobit društvenih grupa i zajednice