Smrt Henrija Kisindžera, bivšeg državnog sekretara SAD, u 101. godini, nije ispraćena samo hvalospevima uobičajenim za odlazak diplomate najvećeg kalibra. Za polarizovani svet današnjice, verovatno bi bilo i čudno da se svi slože u oceni bilo koje osobe, a kamoli one koja je oblikovala najvažnije događaje na planeti. Ipak, poruke povodom njegove smrti su toliko ekstremno suprotstavljene, da je teško poverovati da se odnose na istog čoveka. A odnose se. I upravo to ga čini jednim od najvažnijih diplomata druge polovine 20. veka.

S jedne strane su ga, ovih dana, hvalili kao personifikaciju realpolitike, neumornog pregovarača i mirotvorca za koga je bezbednost sveta važnija od političke pobede, a s druge, kritikovali zbog vojnih akcija, podrške diktatorskim režimima, zanemarivanja ljudskih prava zarad jačanja američke i lične moći…

 Jedan čovek, a potpuno suprotstavljeni opisi

Američki predsednik Džo Bajden poručio je da je Kisindžer „imao neustrašiv intelekt i uzvišen politički fokus“, francuski lider Emanuel Makron opisao ga je kao „džina istorije“, a kineski lider Si Đinping naglasio je da je „bio svetski cenjeni strateg i stari i dobri prijatelj kineskog naroda“.

Ime Henrija Kisindžera neraskidivo je povezano sa pragmatičnom spoljnom politikom, koja je u jednom trenutku smirila međunarodne tenzije i dovela do najvažnijih sovjetsko-američkih sporazuma koji su pojačali globalnu bezbednost– Vladimir Putin

„Kisindžer je bio mudar i talentovani državnik. Njegovo ime neraskidivo je povezano sa pragmatičnom spoljnom politikom, koja je u jednom trenutku smirila međunarodne tenzije i dovela do najvažnijih sovjetsko-američkih sporazuma koji su pojačali globalnu bezbednost“, rekao je Vladimir Putin, ruski predsednik. 

 Sve to dovoljno ilustruje da su njegova realpolitika i spremnost da sedne za pregovarački sto i sa najljućim neprijateljima od njega stvorile velikana u očima najvećih sila.

U manjim zemljama njegove poteze videli su drugačije. I za njih nisu baš imali opravdanja.

Tako je Huan Gabrijel Valdez, ambasador Čilea u SAD, poručio da Kisindžerova „istorijska briljantnost nikad nije mogla da prikrije njegovu duboku moralnu bedu“, na Tajvanu su mnogi ocenili njegovu smrt „kao dobru vest“, dok je dr Sofal Er, profesorka Državnog univerziteta Arizone, inače migrantkinja iz Kambodže, poručila da je Kisindžerovo nasleđe u njenoj rodnoj zemlji „nasleđe horora“.

Henri Kisindžer, ratni zločinac koga je obožavala američka vladajuća klasa, konačno je umro

– Roling Stone

Čak i u Americi mogu da se čuju oštre reči, pa je Roling Stone objavio tekst pod naslovom „Henri Kisindžer, ratni zločinac koga je obožavala američka vladajuća klasa, konačno je umro“.

Međutim, o svemu što je uradio, bilo to dobro ili loše, lako je suditi danas, sa distance, a zanemariti da je on delovao u jednom drugom, mnogo brutalnijem dobu i da su upravo njegova spremnost da pregovara, blefira ili pravi ustupke bile ključ toga da Hladni rat ne preraste u nuklearni obračun, a da svet, bar u globalu, postane bolje mesto. Da su mu bila važna rešenja, a ne da li će mu, zbog teških odluka, javnost u budućnosti suditi.

Najveći uspesi i greške Henrija Kisindžera

Život jednog od najvažnijih političara na svetu tipičan je primer američkog sna – čovek koji je oblikovao politiku SAD nije rođen u toj zemlji, već je u nju migrirao.

Hajnc Alfred Kisindžer na svet je došao 1923. u Firtu, u Nemačkoj, a imao je svega 15 godina kada je njegova porodica, inače jevrejskog porekla, prešla okean kako bi se sklonila pred nacističkim progonom. U rodnu zemlju vratio se 1944. i to kao američki vojnik Henri Kisindžer, u jeku borbi. Veze stečene u vojsci iskoristio je da ode na Harvard, pa u politiku. Ona mu je donela prvo poziciju, pa moć, slavu i novac. 

Drugi svetski rat oblikovao je Kisindžerov pogled na svet i politiku, a ideja da se sukobi najmoćnijih sila sveta moraju sprečiti po svaku cenu postala je njegova ideja vodilja

Iz Kisindžerove biografije jedno je veoma jasno – Drugi svetski rat i te kako je oblikovao njegov pogled na svet i politiku, a ideja da se sukobi najmoćnijih sila sveta moraju sprečiti po svaku cenu postala je njegova ideja vodilja. Zbog toga i ne čudi što se njegovim najvećim uspesima na poziciji državnog sekretara dvojice predsednika, Ričarda Niksona i Džeralda Forda, smatraju upravo otvaranje Amerike prema Kini, smirivanje tenzija između Vašingtona i Moskve, mirovni pregovori o kraju Vijetnamskog rata, šatl-diplomatija kao osnova pregovora na Bliskom istoku… 

Međutim, dok je davao sve od sebe da uspostavi mir i balans u globalnoj areni, mnogi mu zameraju podršku vojnim udarima protiv čileanskog predsednika Salvadora Aljendea i argentinske predsednice Izabele Peron, bombardovanje Kambodže i utiranje puta Crvenim Kmerima, podršku genocidnom režimu u Pakistanu, krvavoj indonežanskoj invaziji Istočnog Timora…

Kritike, bez obzira na to da li su opravdane ili ne, ne umanjuju njegovu ulogu. Što bi rekao istoričar Nikolas Tompson, „Henri Kisindžer bio je jedna od najgorih osoba u službi sila dobra, bio je čovek ideja u centru američke strategije koji je, u krajnjem zbiru, doneo dobro svetu“.

„Henri Kisindžer bio je jedna od najgorih osoba u službi sila dobra, bio je čovek ideja u centru američke strategije koji je, u krajnjem zbiru, doneo dobro svetu“ – Nikolas Tompson

U jeku sukoba širom sveta i sve gorih odnosa SAD i sa Rusijom i sa Kinom, danas se čini da je, i te kako, planeti neophodan jedan realpolitičar poput Kisindžera, ali da je mnogima lakše da se prepuste populizmu i brinu više o tome šta i ko o njima misli, nego o rešavanju pravih problema.

Henri Kisindžer i Jugoslavija

Kao američki državni sekretar od 1969. do 1975. i kreator svetske politike u jeku Hladnog rata, Henri Kisindžer imao je značajne odnose sa Jugoslavijom i njenim predsednikom Josipom Brozom Titom. Bio je organizator Niksonove posete Beogradu, i sam je dolazio u našu prestonicu, pa i uticao na poboljšanje odnosa dve zemlje. Tadašnju Jugoslaviju smatrao je, kako je sam naveo, „korisnim faktorom za SAD kako zbog Balkana, tako i zbog Istočne Evrope, ali i simbolom nezavisnosti u odnosu na zemlje istočnog bloka“.

Osim toga, kao pravi pobornik realpolitike, verovao je „da je jugoslovenska samostalnost poboljšala američku globalnu poziciju“ jer se „sigurnost Evrope povećala Titovim odbijanjem da se priključi Varšavskom paktu“.

„Jugoslavija korisni faktor za SAD kako zbog Balkana, tako i zbog Istočne Evrope, ali i simbol nezavisnosti u odnosu na zemlje istočnog bloka“ – Henri Kisindžer

Mnogo nakon odlaska sa funkcije, Kisindžer je nastavio da prati dešavanja na našim prostorima. Devedesetih je često, mada se mora priznati ne i uvek, bio oštar kritičar politike svoje zemlje prema Srbiji i Srbima. Koliko dobro je razumeo situaciju na našim prostorima možda se najbolje vidi u tekstu koji je napisao za Njuzvik 4. aprila 1999. 

,,Rat na Kosovu je posledica sukoba koji traju vekovima. Dešava se na granici razgraničenja Osmanske i Austrijske imperije, između islama i hrišćanstva, između srpskog i albanskog nacionalizma,, – Henri Kisindžer

„Rat na Kosovu je posledica sukoba koji traju vekovima. Dešava se na granici razgraničenja Osmanske i Austrijske imperije, između islama i hrišćanstva, između srpskog i albanskog nacionalizma. Etničke grupe živele su u miru samo kada su to nametnule ili strane imperije ili Titova diktatura. Predsednik Bil Klinton procenjuje da će, nakon kratkog perioda NATO okupacije, etničke grupe da se pomire. Nema realne osnove za tu pretpostavku. Etničke grupe u Bosni nisu se pomirile ni nakon tri godine od dolaska NATO“, zaključio je on tada.

Danas, 24 godine kasnije, čini se da je ova njegova ocena bila više nego na mestu, i da bi bilo bolje da su ga američki političari više slušali.